Na stranicama uglednog američkog časopisa Foreign Affairs poslednjih meseci se vodi burna rasprava o ugroženosti liberalnog poretka u svetu. I dok zastupnici liberalne ideologije za takvo stanje optužuju Trampovu administraciju, njeni protivnici argumentovano dokazuju da je liberalizam mit i da sistem koji je predvodila Amerika u poslednjih sedamdeset godina nikada nije bio u potpunosti liberalan: „Sistem uspostavljen posle Drugog svetskog rata i predvođen Sjedinjenim državama nikada nije bio u potpunosti liberalan, internacionalan, zasnovan na pravilima ili uređen. U suštini, on je bio vođen borbom za globalnu dominaciju između Sjedinjenih država i Sovjetskog saveza.“ (Foreign Affairs, “The Myth of the Liberal Order“, July/August 2018). Kao što danas možemo da se uverimo, pomenuta borba za dominaciju nije ništa manje intenzivna nego u vreme hladnog rata, iako se svet više ne deli na kapitalistički i komunistički, pošto je kapitalizam, u različitim formama, “pobedio” gotovo svugde u svetu.

Nakon što je neoliberalni sistem ostvario najširu dominaciju u svojoj istoriji, postavlja se pitanje kako je moguće da svet srlja u nove oblike konfrontacije? Konfrontacija ide do stepena poništavanja samih premisa liberalizma. Kao što vidimo, to ide i do kršenja osnova na kojima je sazdan liberalni poredak. Zato se ne treba čuditi podršci nekih zemalja koje su bile perjanice liberalizma kršenju Cefta sporazuma od strane Prištine. Logika tog i sličnih pritisaka zasniva se na politici kao produžetku rata. Ovde smo suočeni smo sa novim oblikom rata koji su prepoznali teoretičari sa obe strane Atlantika. U časopisu Modern Diplomacy (28.oktobra 2018) Generalni direktor Ruskog saveta za međunarodne poslove kaže: “Rat, sa svojom unutrašnjom logikom, posebnim mentalitetom, pricipima i prioritetima, počinje da prodire u tkivo globalne politike sve većim intenzitetom. Klauzevicova formula počinje da deluje obrnuto, sa politikom kao nastavkom rata drugim sredstvima. Ova pobeda rata nad politikom i diplomatijom dodatni je razlog za brigu kada je reč o smeru u kojem se kreće moderni svet.” Pomenuta transformacija politike u nastavak rata drugim sredstvima, koja je imala katastrofalne posledice za svetski poredak zasnovan na međunarodnom pravu, manifestovala se u punoj meri devedesetih godina prošlog veka, kada je pad Berlinskog zida iskorišćen za uspostavljanje hegemonije “jedine preostale supresile”. Ali dvadeset i sedam godina kasnije, neoliberalna vladavina ne samo da je počela da slabi primat Zapada, već je proizvela i neočekivane efekte u vidu ekonomskog jačanja Kine i Rusije. Pošto neoliberalizam nije uspeo da uznese i osigura planetarnu dominaciju Zapada, već je, naprotiv, podstakao multipolarnost, jedini preostali način da se taj cilj osigura je militarizacija. Reč je upravo o politici zasnovanoj na odnosima moći, a ne na međunarodnom pravu. U tom sklopu treba shvatiti ne samo strategiju širenja NATO-a na Balkan, već i formiranje vojske “Kosova”. Kada je reč o strategiji militarizacije zemalja koje su, prema rečima nekadašnjeg državnog sekretara Džona Kerija, na „liniji vatre“ između SAD i Rusije, fokus Vašingtona je definitivno usmeren na Balkan. Kao i u prošlosti, ovo područje je za velike sile bilo poprište eksperimenata koji su kasnije primenjivani na drugim meridijanima. Toga su postale svesne mnoge zemlje koje imaju svoja “Kosova”. Ishod glasanja u Interpolu ne sme da ostane samo jedna od uspešno vođenih akcija odbrane državnih interesa. Ona zahteva ambiciozniju spoljnu politiku Srbije na planu reafrimacije međunarodnog prava, politiku koju svakako treba osmisliti kao alternativu konfrontaciji, ali uz jasnu i odmerenu primenu reciprociteta u međunarodnim odnosima, što može samo podići ugled Srbije u očima onih država koje se bore za vladavinu prava nad golom silom.

Politika, „Poledi“, 26. novembar 2018.